ЕКСЛУЗИВНИ Интервју с др Божидаром Шкрбом : Доктор којим се поносе пацијенти и суграђани

0

Овај млади, успјешни доктор, дипломирао је на Медицинском факултету Унивирзитета у Фочи, гђе је данас ради специјализацију из ургетне медицине.

Респект.ба: Кажете да сте одувијек знали да ћете бити доктор. Јесте ли одувијек и учили радо о томе, па тако и бирали предмете већ од основне школе?
“Да, никад нисам сумњао у тај избор. Још у основној школи сам био фасциниран природним наукама, те комплексношћу човјековог организма и неких једноставих патологија. Такмичења у области прве помоћи су ми поприлично рано приближила основе медицинске његе и потврдила мој избор.”

Респект.ба: Шта сматрате Вашим највећим успјехом?
-Мој највећи животни успјех је стабилна породица. Сматрам великим успјехом што имам здраву, срећну и нормалну породицу. Задатак моје супруге Сање, која је, такође, доктор и мене, јесте да нашу ђецу, Ђурђицу,Ивана и Милана , изведемо на прави пут и да од њих направимо добре и поштене људе.


Респект.ба: Због чега одлучили постати доктор ургентне медицине?
Медицина је огромна и пред сваким младим доктором стоји велика одлука о томе чиме се планирају бавити по завршетку Медицинског факултета. Мој лични избор није био претежак, јер је ургентна медицина на неки начин данас постала краљица медицинске струке с обзиром на огромну ширину и могућности које нуди. Ја сам одлучио постати доктор ургентне медицине јер сам се још на факултету заљубио у ту професију, једину која човјека гледа као потпуну особу у његовом свакодневно окружењу. Ургентна медицина је изузетно стресан посао, али у много већем проценту је праћен успјехом. Ко уђе у то и заволи, на неки начин постаје и зависан од адреналина који производи ургентна медицина, јер се готово сваког дана срећемо са ситуацијма оживљавања, саобраћајним удесима, разним типовима повреда, порођајима на терену, акутним стањима у стомаку, грудном кошу… Човјека чини срећним кад помогне људима и спасава животе. Има и ситуација гђе се ђелимично помогне, али и оних гђе се апсолутно не може помоћи.
А имао сам среће да сам радио и учио од колега који су дијелили моје осјећаје за струку при чему би посебно издвојио покојног проф.др Боришу Старовића оснивача Медицинског факултета у Фочи као и своју менторицу проф.др. Сању Марић.

Респект.ба: Којих сте се момената плашили – када обучете бијели мантил, и схватите да је нечији живот у Вашим рукама?
“Као и у свакој струци, страх се појављује у моментима у којима морате преузети велику одговорност. Мислим да се у медицини ту више ради о великом поштовању према особи, којој треба Ваш савјет. Страх није компонента квалитетне професионалне релације према пацијенту јер често потиче од несигурности или неискуства. Битно је студентима одузети тај осјећај још током едукације- прије свега кроз квалитетан практични рад са пацијентима, који је изузетно цијењен у свим модерним медицинским курикулима, али и кроз етичке принципе рада и потенцијалих грешака у лијечењу.”

Респект.ба: Како су изгледали Ваши први сусрети са пацијентима у ординацији?
Први сусрети с пацијентима су били јако занимљиви, јер су на неки начин потпуно излазили из оквира које смо учили на факултету. Оно што ми се можда и највише свидило је колико је пацијентима било драго да им је дошао млади доктор и колико су били пажљиви да помогну у било којем погледу. Убрзо сам схватио да је у ургентној медицини однос с пацијентом далеко комплекснији од класичног медицинског модела у којем пацијент долази доктору са симптомима болести,а доктор поставља дијагнозу и одређује терапију и „сви сретно иду кући“. И већина мојих почетнички грешака у раду је била управо плод недовољно избрушених вјештина комуникације које су кључ успјешног рада доктора ургентне медицине. Можда звучи смијешно, али је врло често изузетно тешко сазнати прави разлог због којег је пацијент дошао доктору, а на којем се темеље сва наша даљња поступања. Један од смијешних примјера је кад вам у ординацију долази мушкарац у четрдесетима с питањем „Докторе зашто је моја жена била јучер код Вас?“ (наравно да је добио одговор да је можда боље да то питање постави својој супрузи)

Респект.ба: Зашто је важно да се цијела породица лијечи код заједничког доктора породичне медицине?
Јако важно јер није могуће човјека – друштвено биће гледати као јединку издвојену из околине у којој живи и велики број болести је генетски или социјално условљен управо чињеницом да је пацијент дио једне породице.

Респект.ба: Какву улогу има ментор за Вас у обављању специјалистичког стажа из ургентне медицине?
Најважнија улога ментора је да нам помогну да будумо одлични доктори ургентне медицине и добро извјежбамо своје практичне и комуникацијске вјештине и што је најважније да развијемо холистички приступ према пацијенту током специјализације.
Респект.ба: Можете ли нам навести који су Ваши највећи успјеси из праксе у ординацији, кад сте се осјећали поносним на свој позив?
Нема великих и малих успјеха, за мене је огроман успјех и поносан сам сваки пут кад неком помогнем ријешити проблем који га мучи, јер нешто што је нама докторима понекад банално пацијенту је јако важно и велико. Поготово ако се ради о проблему који нитко други није препознао и разумио, а пацијенту је узроковао велике проблеме и обилазио је многа врата.

Респект.ба: Сигурно сте имали и теже тренутке, па који тренутци из праксе су Вам били посебно тешки као доктору и човјеку?
Најтежи тренутци у послу су свакако ситуације кад се морате суочити с породицом тешко болесног пацијента, или објаснити пацијенту да за његову болест нажалост нема правог лијека. Понекад је јако тешко и комуницирати с пацијентом који вас не разумије односно не жели разумјети и треба уложити пуно труда да таква комуникација не заврши фрустрацијом. Оно што свакако посебно погађа су ситуације кад вас пацијент неутемељено оптужи да сте кривац за његово стање или болест.

Респект.ба: Помажу ли и колико емпатија и позитиван став према свакој врсти болести утјече на пацијенте?
Јако пуно, јер људи осјећају емоције и то је изузетно важно у процесу излечења/ прихваћања болести.

Респект.ба: Како се носите са губитком, односно, смрћу свог дугогодишњег пацијента?
Сваки растанак је тежак, поготово с људима које познајете кроз цијелу своју професионалну каријеру, али то је дио животног циклуса. Да, то је немогуће задржати само за себе, а и лакше је када се подијели са породицом, пријатељима, али и колегама. Многи се питају како могу да радим толико стресан посао и да га још толико и волим, али мени је ова врста посла велики изазов, јер имам прилику да се сусрећем са разним медицинским стањима, што рад у специјализованим болницама помало ограничава. Породица је стабилна база из које крећем и којој се увек вратим. И увек смо у контакту током дана, па успјевам да проживим и пођелим ствари како се дешавају.
Након сваке смрти се преиспитујем да ли је могло да буде другачије, постављам себи питања како да будем још бољи у свом послу, проучавам неке специфичне случајеве и ситуације, разговарам са колегама. Када се савладају сва хитна стања, увек постоје нови изазови и нове ситуације које ме мотивишу да стално учим. Свака смрт је сама по себи тешка и оставља неки траг у души, али је моја пажња увек усмерена на борбу за живот, па и када смрт побједи, схватим да ипак постоји нешто на шта ја не могу 100% да утичем и да морам да знам да нисам свемоћан. Живот има неки свој пут који има крај, а ја могу да се потрудим да понекад одложим тај крај.

Респект.ба: Према Вашем мишљењу, подносе ли болест пацијенти лакше уз молитву, односно вјеру?Вјера је дио људског живота и уколико је пацијент вјерник свакако да помаже. Ми доктори медицине гледамо човјека као цјелокупну личност, па самим тиме морамо поштовати и његова вјерска увјерења.

Респект.ба: Према вашем искуству, колико се данашње породице брину за своје здравље?
Као и у свим другим сферама имате породице и које по овом питању функционишу јако добро и јако лоше. Још давно је Толстој написао „Све сретне обитељи налик су једна на другу, свака несретна породица несретна је на свој начин” тако да у правилу породица која добро функционише јако држи до здравља својих чланова.

Респект.ба: Који су изазови у савременој породичној медицини пред Вама докторима?
Јако велики јер се реформом здравственог система највећи терет и одговорност ставља на докторе опште медицине као централну фигуру у лијечењу и збрињавању пацијента. Свакако да су велики изазов и нове дијагностичке и терапијске методе које је могуће проводити у нашим ординацијама, али можда највећи изазов се бринути за „модерну породицу “ односно суочити се с промјенама у функционисања у породици која са собом носи вријеме.

Респект.ба: Какве су перспективе ургентне медицине у Српској с обзиром на услове признавања специјализације и одласка младих доктора из Српске?
Ја лично сматрам да је перспектива ургентне медицине у Републици Српској јако добра, јер смо независна струка и било којем здравственом систему смо најисплативији дио система. Доктори су вриједност овог друштва и млади сигурно не би одлазили из Српске да им се понуди сигурност, у нашем случају право на специјализацију из ургентне медицине и праведна накнада за рад. Наш програм специјализације је потпуно усклађен с еуропским стандардима тако да колеге углавном немају већих проблема у случају да своју срећу желе потражити изван земље.

Респект.ба: Како Ваши колеге , др. спец. ург. мед., преко стручних удружења сарађују са представницима здравственог система, односно, ресорног министарства, долазе ли Ваше сугестије и ријешења до њих?
Постоји сарадња, али свако би могла бити пуно боља и продуктивнија. С обзиром да је иза нас један дуги период несигурности надам се да ће та сарадња постати пуно боља и да ће наше сугестије и приједлози бити у значајној мјери прихватљивији ресорном Министарству Српске и заводу за здравствено осигурање.

Аутор : Петар Чолаковић, Респект

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime